Stazama šetališta : o duši

(1.4.3.15.) Sve to ucelo

Čovek nije nešto treće što ima telo i dušu, već jeste svoje telo i duša. Telom živi, dušom nadzire i vlada sopstvenim življenjem. Telo mu je ljudska vrsta predala u nasleđe, dušu sam oblikuje u sukobu s bližnjim.
Celim bićem suprotstavljen je ukupnom svetu, s kojim čini nerazdvojnu celinu. S mrtvim svetom se sudara, s živim bori, a u svesnom raspravlja. U susretu s mrtvim svetom u njegovom se biću oblikuje sila, u borbi s živim život, a u raspravi sa svesnim misao. Sila, život i misao objavljuju njegovo sudarom, borbom i raspravom oblikovano stremljenje koje bi van ovog sveta ostalo neoblikovano, golo, neobjavljeno - ako bi ga bilo!
Kad zaustaviš posmatranje, vidiš na jednoj strani pojedinca, a na drugoj njemu suprotstavljeni ukupni svet. Kad pustiš da ti posmatranje teče, vidiš jedinstveni tekući sukob u kome se sila, život i misao oblikuju ujedno, pretačući se čas iz sveta u pojedinca, čas obratno. Mudrim nadziranjem sopstvenih zaustavljenih i tekućih posmatranja konačno shvataš silno, živo i misaono biće koje doživotno bez uspeha stremi da se izčupa iz takođe silnog, živog, misaonog sveta promena, u kome je rođeno i u koji je neizronjivo potopljeno.

Govor razlikuje čoveka od ostalih bića ovog sveta. Jedino čovek deluje govorom-i-govori delom. Govor je nasleđena i naučena, telesna-i-duhovna pokretna traka kojom se telesno dejstvovanje pretače u duhovno delovanje, i obratno. Uravnoteženim telesnim dejstvovanjem prinudno izvršavaš svetom postavljeni životni zadatak. Usklađenim duhovnim delovanjem slobodno dosežeš tobom stvorenu istinu. Jedno u drugo pretačeš govorom u oba smera, u smer (telesne) prinude i smer (duhovne) slobode, kako kad.
Govorom (telesno) opažanje obogaćuješ (oduhovljenim) posmatranjem, obrasce telesnog dejstvovanja postupcima (jezičkim pravilima) oduhovljenog delovanja, trpljenje ljubavlju (strpljenjem), a telesno pamćenje (ustrojstvo tela) duhovnim pamćenjem (oblikovanom dušom). Govor ti omogućuje da nasleđenom telesnom ustrojstvu ljudske vrste dodaš stečeno znanje, nauku i veštine kojima obogaćuješ sopstveno biće - postaješ ono što jesi.
Govor te čupa iz okrutne stege sadašnjosti darujući ti značenja tvoje prošlosti i osposobljavajući te da označenom vremenu obrćeš smer po volji. Smer tvog telesnog življenja ne možeš da obrneš od smrti ka rođenju, ali smer duhovnog obrćeš kako hoćeš. Prinudnoj sadašnjosti govorom dodaješ slobodno odabranu označenu prošlost. Ono što od sopstvene prošlosti svojevoljno odabereš njenim označavanjem, učestvovaće u odlučivanju o onome što ćeš sutra da činiš. Utoliko ti je svako sledeće činjenje slobodno odabrano.
Oblikujući tvoje telesno trpljenje u oduhovljeno strpljenje govor te osposobljava da nećeš. Sav sadržaj svakog tvog neću sastoji se u neprihvatanju zahteva tekućeg životnog zadatka. Ne prihvataš zahtev gladi, nećeš da jedeš, ne prihvataš društvenu ulogu strelca, nećeš da ubijaš, iako će zbog toga tebe da ubiju. Sva tvoja sloboda volje sastoji se iz tvoje sposobnosti da nećeš. Ona je onolika koliko nećeš ono što ti svet nameće kroz tvoje telo,
a onim što nećeš, žrtvovanjem sebe, svojoj lepoti dodaješ dobrotu i svetinju. Društveno vrediš onoliko koliko hoćeš da nećeš, koliko imaš strpljenja, koliko umeš zrelo da voliš.
Osim što nam daruje svo znanje i veštinu, govor nas obogaćuje i maštom. U mašti se igramo golim značenjem bez označenog. Iako nam mnogo znače, izmaštane tvorevine ništa ne označavaju. Njima ništa nije spolja suprotstavljeno, ništa im se ne odupire, ni na šta se ne odnose, pa se pitanje njihove istine i ne postavlja. Ipak, iznedrena čuda, izmaštana značenja bez označenog su ti najdragoceniji ukras. Bez njih možeš uspešno da živiš u svom okruženju, ali si manje od onog što možeš s njima da budeš - sirotinja si bez nakita! A preko svega toga mašta je roditelj otkrića. Njega nema dok ne začne u mašti. Bez mašte si jalov potrošač zagrobnog duhovnog života.
Govorom opštiš s bićima koja takođe govore, s bližnjima. Bez govora se sukob s njima svodi na telesno sudaranje i borbu. On ti omogućava da raspru sopstvenim sazrevanjem podigneš u raspravu, da sukob preinačiš u susret u kome se svi učesnici međusobnim darivanjem obogaćuju značenjima. U raspravi s bližnjima predmet rasprave činiš i sebi i njima razumljivim, tačnim, proverenim i usklađenim, učeći u njoj nove postupke najpre imenovanja svega suprotstavljenog, a potom razumevanja, računanja, proveravanja i usklađivanja imenovanog. Usvajanjem tih postupaka stičeš veštinu posmatranja i slobodnog (voljnog) odlučivanja, to jest obogaćuješ onu duhovnu delatnost kojom postvaruješ sopstveno telo, zatečenu priručnu prirodu, nasleđenu baštinu i bližnje. U raspravi i sagovornika postvaruješ u tvoje ti, preko koga postaješ svoje postvareno ja,
dakle, ukupan tebi suprotstavljeni svet bića, uključujući i sopstveno objavljeno biće, govorom postvaruješ i pretačeš u sopstveni svet stvari, u stvarnost,
a usvojena svarnost (to jest stečeno znanje) je tobom stvoreni štit (kornjačin oklop) kojim sebe štitiš od razaraućeg dejstva sveta.
Samo se u stvarnosti duša raspravom poistovećuje sa suprotstavljenim svetom, postaje svetu ista, postaje istinito znanje. Duša nije dovoljno poistovećena sa svetom, stvarnost nije istinita - ako nije pouzdan štit, ako u sukobu sa svetom ne može da se održi, ako nije ispravno usmerena, objedinjena u celinu, proverena po pravilima jezičke delatnosti i usklađena s ukupnim raspoloživim iskustvom, to jest s postojećim znanjem o sopstvenoj prošlosti, svetu, baštini i bližnjima.
Stvarnost je istinita ako opstaje protiv sveta. Tobom sagrađeni krov nad glavom je istinit zaklon od kiše - ako ti se ne sruši na glavu! Isto je i sa svakom tobom stvorenom istinom, a istine za tebe nema dok je ne stvoriš, nema je van tvoje stvarnosti. Stvarnost ti je istinita ako uspeva da opstane i protiv tebe. Pomisli koliko puta svojim ludorijama rušiš sopstvenu stvarnost, a koliko te je puta ona otreznila od ludorija.
Samo se o stvarnosti postavlja pitanje istine. Pitanje istinitosti sveta ne može suvislo da se postavi. Svet za sebe nije ni istinit, ni neistinit. On prosto jeste. Nama je ili prisutan ili nije. Kad nam je prisutan, razara nas ili obogaćuje, ranjava ili hrani - i telesno i duhovno! Od njega bežimo ili ga trošimo. Čuvstvujemo ga strahom ili željom, vrednujemo ga. Ali, kao što on za sebe nije ni istinit, ni neistinit, tako ni mi za njega ne možemo reći ni da jeste istinit, ni da nije. Samo se o stvarnosti postavlja pitanje istine. O prisutnom svetu ne.
Pitanje istine se ne postavlja ni o izmaštanom čudu. Njemu ništa nije spolja suprotstavljeno, ni na šta se ne odnosi, ni na šta nas ne usmerava, njime ništa ne vrednujemo. Njemu se čudimo. Za izmaštano čudo ne možemo reći čak ni da nam je prisutno, jer smo mi sami izmaštano čudo. Ono takođe prosto jeste. Živimo u čudu koje nas prožima, koje smo mi sami - i u svetu koji nam se suprotstavlja, koji je sve ono što mi nismo. I od jednog i od drugog razdvojeni smo štitom stvarnosti, o čijoj istinitosti moramo neprestano da brinemo,
a kako o mašti, tako ni o sebi ne može da se postavi pitanje istinitosti. Nismo ni istiniti, ni neistiniti. Prosto jesmo!
Svet se sastoji od stvorova, stvorenih mimo nas. Tvorac stvora je nekakav prirodni, možda i božanski stvoritelj.
Stvarnost se sastoji od stvari. Tvorac stvari je govorom očovečeni stvaralac.
Čovek je jedini stvor koji stvara stvari.
Stvoriti znači učiniti da nešto nastane ni iz čega. Čovek (dok je čovek) to ne može da učini. Možda može bog, ali to nikada nećemo moći da znamo, ako nam znanje ostaje ljudsko. U to možemo da verujemo, ali bez znanja.
Nasuprot tome, stvarati znači - ne ničemu, već zatečenom predmetu dodati nešto novo, promeniti ga, obogatiti bez razaranja onoga što on već jeste. Promeniti nešto bez razaranja znači promeniti mu značenje dodavanjem novog značenja ili ukidanjem starog. Označavanje ne vrši nikakvu telesnu promenu u telesnom svetu. Ono se prema njemu odnosi. Promena značenja je duhovna promena. Stvarajući značenja duša stvara sebe ne razarajući svet. Znamo samo ono što smo sami stvarali označavanjem, imenovanjem.
Stvarnost nam je ono od duše što je pozajmljivo, a ono što od stvarnosti međusobno pozajmljujemo, što nasleđujemo od predaka i predajemo potomcima, naša je zajednička baština.
Baština je pozajmljeni deo stvarnosti.
Zajam nije zajam ako se ne vraća. Vraćaš ga novim delom. Kroz ljudsko postojanje baština traje ponavljanjem (stvaralačkih) dela pojedinaca. Potrošači baštinu troše da bi ugodnije živeli. Stvaraoci žive da bi je obogatili. A jedini način da zbilja obogatiš svoju dušu jeste da baštini vratiš zajam stvaralački obogaćenim delom.

Ishod svesne, u raspravi uobličene, voljom nabijene i ljubavlju vrednovane odluke je ili usmerena, objedinjena, proverena i usklađena zamisao, ili i delo istih svojstava. Zamisao se rađa i ostaje u duhovnom svetu, delo se izvršenjem otelotvoruje u telesnom.
Zamisao je u svesti, u unutrašnjoj duhovnoj raspravi oblikovana i predočena slika, ili uređeni niz imenovanih slika, snabdevenih prethodno zapamćenim, pa u tekućoj duhovnoj delatnosti osavremenjenim i ljubavlju vrednovanim čulnim sadržajima, svesno uređenim u usmereni, objedinjeni, provereni i usklađeni opis i nacrt po usvojenim pravilima jezičke delatnosti. Iako ne izlazi iz duhovnog sveta, ona može da se odnosi i na spoljni svet i na sopstveni sastav.
U odnosu na spoljni svet zamisao je uvek nabijena namerom da se svet promeni na jasno smišljen način, ali ne odmah, već u nekom još nenastalom, tek nastupajućem budućem vremenu.
Namera je odložena, na budućnost protegnuta volja.
U odnosu na sopstveni sastav zamisao je uvek nabijena željom da se promenom sastava otkloni neugodno trpljenje, ili pribavi ugodno, takođe - ne odmah.
Želja je odložena, na budućnost protegnuta ljubav.
I namera i želja svoj sadržaj nalaze u zamisli. Zauzvrat zamisao biva njima osavremenjena. Bez njih ostala bi zakopano, neobjavljeno znanje. Objavljuje se jedino kao pretežno osmišljena namera ili pretežno osmišljena želja. Ali, bilo da je nabijena namerom, bilo željom, zamisao nam objavljuje svoj sadržaj ili u obliku opisa (dakle, niže ga u vremenu) ili u obliku nacrta (raspoređuje ga u prostoru). Ona je uzajamno prevodivi opis-nacrt u budućnost protegnute namera ili i želje.
Nasuprot takvoj zamisli, delo je u telesnom svetu ostvarena namera, ispunjena želja. Izvršenjem zamisao se pretače u delo, iz duhovnog sveta prelazi u telesni ostajući u opisu i nacrtu svojih sadržaja ista ili bar približno slična, jer se i izvršenje obavlja po onom istom redosledu i rasporedu po kome su sadržaji namere i želje uređeni u zamisao. Iako je zamisao deo isključivo duhovne, a delo i duhovne i telesne stvarnosti, oboje su ishod iste, u svesti oblikovane i raspravljane odluke. Sadržaj im je pojednako stvoren i uređen po usvojenim pravilima govora. Oboje na isti način stvaraju stvarnost - zamisao u duhovnom, a delo u telesnom svetu.
Duša je ujedno i nepostvarena i govorom postvarena, nestvarna i stvarna.
Njen nestvarni deo nazivamo maštom. Njom ćeš da iznedriš čudo kome se čudiš. Iz čuda rađaš sopstvena otkrića. Porađanjem otkrića postvaruješ iznedreno čudo, pretačeš ga u stvarnost. Pretakanjem iz mašte u stvarnost čudo prestaje da biva čudo i postaje istinito otkriće kome se divimo.
Stvarni deo duše nazivamo veštinom i znanjem. Njima stvaraš zamisli i dela kojima sebe i sebi suprotstavljeni svet postvaruješ u sopstvenu stvarnost čiji si vlasnik.
Tvoja ličnost je u celosti tvoje sopstveno delo. Ona je onaj deo tobom stvorene stvarnosti kojim se odnosiš prema bližnjima, dakle - onaj usmereni, objedinjeni, provereni i usklađeni deo tvoje slobodno izabrane duševne prošlosti kojim određuješ svoje društveno vladanje u sadašnjem trenutku. Utoliko možemo zajedno da je ocrtavamo i opisujemo, međusobno da je razmenjujemo i pozajmljujemo. Tvoja i moja ličnost su nam zajedničke, razmenjujemo ih razgovorom. Na sličan način razmenjujemo svoju ličnost s pregledanim u lekarskom pregledu duševnog stanja,a samo tvoje ostaje ono u čemu ti je duša nestvarna.
Sastavni je deo tebe, ali ne i tvoje ličnosti.

Toliko o duši. Moj posao je bio da ti je opisom i nacrtom prikažem kao šetalište kroz koje sam protrčao ukazujući samo na njegova meni poznata raskršća.
Ako hoćeš podrobno da ga upoznaš, moraćeš bez mene korak po korak da prošetaš njegovim stazama,a pošto je sve ovo ipak samo još jedna priča o duši, očekujem da ćeš svojom šetnjom da sastaviš novu, bolju.

Inače, zašto bismo razgovarali?



sledi :

Društvo činimo ja, ti i on